Otkad znam za sebe, znam i za Jasnu. Ćerka naših prvih komšija, Zdravka i Milice, je bila čest gost u našem stanu. Starija od mene četiri godine, neretko je bila zadužena da mi pokazuje matematiku, za koju je bila veoma nadarena. Zahvaljujući njoj, i ja sam zavoleo matematiku, i učestvovao na takmičenjima.
Vreme je prolazilo, ja sam stigao do puberteta i počeo Jasnu da gledam drugim očima. Počeo sam da primećujem njene velike grudi, široke bokove i malo veću guzu. Primećivao sam i njenu dugu, crnu kosu i udisao njen parfem. Istovremeno, razvijao sam se i ja. Često me je zadirkivala i pitala za devojke, a ja sam joj stidljivo odgovarao da ih nema još, dok su mi obrazi goreli. Upisao sam Gimnaziju u našem gradu, baš kada je Jasna upisala fakultet u Beogradu. Retko sam je viđao, jer je dolazila jednom mesečno, otprilike, i moram priznati, jako mi je nedostajala.
Sećam se, kao da je juče bilo, petak uveče, Jasna došla iz Beograda, pa zajedno sa čika Zdravkom i teta Milicom svratili do nas. Trebalo je da izađem sa drugarima, ali nisam hteo da propustim priliku da uživam u Jasninom društvu. Čitave večeri je vladala sjajna atmosfera, sve do trenutka kada je čika Zdravko rekao da ima nešto vazno da nam saopšti. Krenuo je nesigurno:
– Znamo se čitavog života, i. . . Stvarno, ne znam kako ovo da vam kažem. . . Moramo da uradimo tako. . . Ne znamo kako bismo dalje. . .
Moj otac je gledao čas u Zdravka, čas u Milicu. Po njihovim izrazima lica je primetio da je u pitanju nešto ozbiljno.
– Govori, Zdravko, brate! Šta je bilo? – upitao je.
– Mi idemo za Novi Zeland – jedva čujno prozbori Zdravko.
Nas kao da je grom pogodio. Niko nije progovarao, samo smo razmenjivali zbunjene poglede. Prvi progovori moj otac:
– Odakle to, sad, ljudi?
– Već neko vreme pokušavamo, i sad nam se otvorila prilika. Dobili smo iseljeničku vizu, ovde više ne može ovako. . .
– Jasna, a fakultet? – upita moja majka.
– Krenućemo iznova tamo. . . – opet reče Zdravko.
Kada sam shvatio da i Jasna ide, naglo sam ustao i pobegao u svoju sobu. Bacio sam se na krevet, zagnjurio lice u jastuk i počeo da plačem, da ridam. Nekako sam savladao taj iznenadni talas emocija, kad sam čuo da se vrata moje sobe otvaraju. Okrenuo sam se i ugledao Jasnu.
– Poslali su me da vidim da li je sve u redu.
Kada je sela na krevet, pored mene, primetila je da sam plakao.
– Milane, pa ti si plakao?! Nemoj, molim te, i bez toga mi je teško! – reče, i zagrli me.
Osetio sam kako se trese, i zaključio da i ona plače. Zagrlio sam je jače, sada već potpuno ispravljen na krevetu. I ona je mene stegla, tako da sam na sebi osetio njene velike grudi. Prelepo je mirisala, trudio sam se da upijem što vise nje u sebe. Poželeo sam da je ne ispuštam, da taj trenutak večno potraje. Tada me je pustila, pogledala i pokušala da se nasmeje:
– Eto, i zbog mene neki momak da zaplače.
I ja sam se nasmejao, već mi je bilo malo bolje. Gledao sam u nju, i pokušavao da se setim nečeg, da kažem bilo šta, ali mi, jednostavno, nije išlo. Opčinile su me njene crne oči, pune usne, prelepo lice. . . Gledala je i ona mene. Stekao sam utisak da i ona želi da progovori bilo šta, ali da ima isti problem kao i ja. Ćutali smo i gledali se, dok ja nisam krenuo prema njoj, kao vođen nekom silom. Poljubio sam je u usta i brzo se vratio nazad. Pogledala me je zbunjeno, širom otvorenih usta.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
