Obzirom da smo ja i moj momak neka dalja rodbina, 4, 5 koljeno kako se to kaže prije vjeridbe smo uradili nalaze krvi i svega ostalo da utvrdimo da se naša krv slučajno ne podudara, jer to ne bi bilo dobro za naše potomke.
Rezultati su pokazali da nismo u krvnom srodstvu, ali ispostavilo se da je moj momak sterilan i da i onako nikada neće moći imati djecu. Veliki šok je to bio za nas oboje. Par dana nakon toga on je odlučio da otkažemo vjeridbe i da prekine sa mnom jer kako je govorio želi da sebi nađem nekog sposobnog muškarca, a ne invalida a da će on sebi naći nešto poput njega.
Nisam mogla da vjerujem šta mi govori, a onda sam mu rekla. Vidi invalidu idući vikend ae nećemo vjeriti, a jedini razlog je što ćemo se odmah vjenčati i nikada više da nisi rekao za sebe da si nesposoban i invalid.Bio je zbunjen nije znao na prvu šta sam rekla, a kada je shvatio vjerujte da je zaplakao kao malo dijete… ima 28 godina.
U braku smo evo 3 godine, skupljamo novac, tražimo način kako da dođemo što prije na donatorsku oplodnju. Nije lako, sami znate kako je u našoj zemlji, ali nadamo se i svakodnevno borimo da se ostvarimo kao roditelji i da dodatno začinimo našu ljubav, naš sretan brak. Pomolite se za nas, ako nekada nađete vremena i sjetite se, Tomo i Ana, ljubimo Vas sve.
BONUS ISPOVEST:
NAPIPAVAO SAM NJENU MALU – STRESAO SAM SE OD VRELINE: Raširio sam je i žestoko je nabijao, dok je uživala u mojoj tvrdoj alatki!
Bliži se dvadeset godina mature. Prošlo kao tren. Za nama su brakovi, deca, za nekima i razvodi, pojedini su ostali sami, svojevoljno, najčešće.
Posao je takav da nam nije mnogo dozvoljavao susrete, druženja i kafe koje su umele da traju.
U iščekivanju maja i susreta generacije, stigao mi je poziv za savetovanje na Zlatiboru, stručni skup.
Odlazim, uzimam ključ od sobe, ostavljam stvari i izlazim na sunčanu terasu hotela. Sedam u jednu fotelju, naručujem produženi espresso sa mlekom i uživam na suncu. Sunčane naočare su tu da prikriju oči koje lutaju naokolo tražeći nekog poznatog.
Odjednom čujem glas koji mi se učinio poznat. Ženski glas koji odavno nisam čuo. Osvrćem se i ugledam nju. Moja školska, iz klupe do mene, gimnazijalka. Završila farmaciju. Vitka. Mnogo bolje izgleda nego u gimnaziji. Vrzma se, traži slobodno mesto na terasi.
Spuštam sunčane naočare sa pitanjem: “Da li smem ja da ponudim mesto za kafu?”
Pogleda me, pa se sa osmehom priseti sa kim razgovara.
“Pa gde si ti, nisam te videla sto godina!”
Prilazi, zagrljaj, blagi poljubac u obraz. Sreća, nije se dovoljno primakla, da bi shvatila kako mi je prijao taj poljubac.
Seda u fotelju do moje, naručuje kafu i krećemo u priču.
Udata, dvoje dece, kao i ja.
Dotakli smo se i teme – 20 godina mature. Ja sam jedva čekao da se svi vidimo ponovo, posebno jer sam siguran da sam napravio dobre uspehe u dosadašnjem životu, da imam čime da se ponosim. Između ostalog i svojim izgledom, kome sam posvetio pažnju poslednje dve godine – zarad boljeg zdravlja na prvom mestu, a zatim i izgleda, koji mi je doneo uspeha, i u poslu, a i kod žena, da se ne lažemo.
Gledam nju dok priča, sviđa mi se njena priča, slične uspehe smo postigli. Stambeno se obezbedili, napustili rodni grad, deca, rezultati na poslu, i ono što mi i na početku nije promaklo – odličan stas.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
