Moja kćerka je u razmaku od 4 godine rodila 3 djevojčice. Sve tri visoko rizične trudnoće, svaki put jedva preživjela porod, ali… njen muž i NJENA SVEKRVA su insistirali da rodi muško, da rodi nasljednika… Iako su joj ginekolozi strogo zabranjivali da više ostaje trudna, ona je ipak samo 4 mjeseca nakon zadnjeg poroda ponovo.
Uz velike muke izdržala je samo do sedmog mjeseca trudnoće, a onda je 4 dana kasnije hitno prebačena u bolnicu. Porodili su je carskim rezom, a doktori su se 7 sati borili za njen život nakon čega su nam javili da je moja kćerka na žalost izgubila bitku za život, nije izdržala, njeno tijelo nije imalo snage da se izbori, da preživi.
Danas je godina dana od te tragedije koja mi je prosto zaustavila život, sve je stalo te noći… da, zaboravila sam napisati, i četvrta beba je djevojčica.
Nekada sebe tješim, mada je grozno i pomisliti tako nešto… da je moja kćerka preživjela ko zna koliko bi se još puta morala poroditi do tog MUŠKOG NASLJEDNIKA, ko zna kroz šta bi sve prošla u životu, tako da možda je i bolje što je… ? uh… srce mi sa rasipa u komade, vjerujte mi :(… Imala je samo 25 godina.
BONUS ISPOVEST:
SVA SAM GORELA DOK JE JEZIKOM KRUŽIO PO NJOJ: Kolena su mi klecala od njegove alatke
Mnogo obaveza me je čekalo tog dana. Počevši od frizera, manikira, pedikira pa onda oblačenja i mnogo sati provedenih ispred ogledala u garderoberu. Uglavnom, sve ono što jednu deverušu obavezuje na venčanju – da bude primetna, ali da ne zaseni glavnu zvezdu tog dana, nevestu.
Trudila sam se da ispunim zacrtanu mi normu i vodila sam računa da svaki detalj bude smešten na svoje mesto. Negde oko podneva sam bila spremna i pozitivno iznenadila samu sebe. Nikada ranije nisam uspela u svojim modnim zamislima, a sada sam, gle čuda, bila zadovoljna postignutim. – Možda sam počela da starim – rekoh sebi i nasmejah se, istog trenutka. Svoju dugu plavu kosu sam upakovala u punđu i pričvrstila nizom bež ukosnica, čija se boja poklapala sa bojom haljine. Sve četiri deveruše će nositi istu haljinu – tesno pripijenu, bež boje, sa jedva primetnim belim kristalima u obliku ruža, po sredini. Buket belih ruža me je čekao na stolu, u kuhinji. Požurila sam do stepeništa i obula bele cipele sa visokom potpeticom. Zadovoljno sam pljesnula rukama i osmehnula se. Bilo je vreme da krenem. Sat vremena ranije pre same ceremonija sam stigla isped hotela u kojem će se održati krunisanje Marijanine i Kostadinove višegodišnje ljubavi. Drago mi je što su uspeli. Ulazim u nevestinu sobu i zatičem je, skoro neprepoznatljivu.
Marijanu krasi prirodna lepota, ali ovako naglašena šminka joj daje posebnu draž, nešto na šta nisam navikla, ali sam, svejedno, ostala bez teksta. Prilazim i ljubim je, nakon čega sledi dug prijateljski zagrljaj. Odmičem se od nje i otvaram vrata još jednoj deveruši. Trideset minuta ranije, sve smo bile na okupu.
Negde oko 13:50h Marijana je trebala sići, ali kako to obično biva, trema je učinila svoje, pa se onda dogodio napad panike, koji je, na Kostadinovu sreću, trajao kraće od uobičajenih, a onda je sve došlo na svoje mesto, iako mogu da se zakunem da je Kostadinova košulja pozadi bila natopljena znojem, koji je sve vreme pokušavao da ukloni vlažnom maramicom. Oboje su glasno izgovorili „da” naočigled stotine zvanica.
Tada sam ga i primetila. Na sebi je u tom trenutku imao belu košulju, raskopčani tamno plavi sako i istobojne pantalone, dok je crni kaiš uklopio sa bojom cipela. Na džepu košulje se šepurila crvena, satenska ruža. Onda je nestao i moje misli su otputovale u drugom pravcu. Premestili smo se u veliku salu, gde je dominirala crvena boja, sa po kojim belim balonom, ispunjnim helijumom i to u obliku Diznijevih junaka za kojima Marijana ludi. Smestila sam se, otpila gutljaj hladne crvene vodke i rešila da prvo malo odmorim stopala, a onda poput primerne deveruše ustanem i đuskam.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
