Imam 35 godina i moj muž me zaposlio kod jednog njegovog prijatelja da radim kao sekretarica, javljanje na telefone i tako to.
Ovo mi je prvi posao u životu, nikada nisam radila niti sam pomišljala da ću ikada raditi, ali eto desilo se.
Međutim, odma prvog dana taj prjatelj mog muža me napastvovao na radmom mjestu.
Odbijala sam ga, molila da prestane, ali bio je baš nasilan. Nakon toga sam bila baš van sebe, prvi puta u životu sam imala o….s sa nekim muškarcem, a da nije moj muž i najgore od svega nakon toga sam bila sretna, bez obzira što je bilo divljački, grubo, što to u tom trenutku nisam željela… DOPALO MI SE i tada sam osjetila nešto što u svom životu nikada nisam. Ne mogu opisati, ali baš sam bila nekako u nekoj drugoj dimenziji, neopisiv osjećaj zadovoljstva, sreće, srce mi je lupalo 100 na sat.
Kada sam došla kući muž me pitao kako mi je bilo… sa oduševljenjem sam mu rekla “SAVRŠENO, da sam znala i ranije bih počela…”. Mislila sam da je to što sam osjetila prolazan osjećaj i da ga nikada više neću doživjeti, ali… žene drage, SVAKI DAN, stvarno vam ne mogu opisati.
Moj muž je čista nula i da mi se ovo nije desilo nikada ne bih znala šta je pravl se”! Opet hvala mužu, jer da nije njega nikada njegovog prijatelja ne bih upoznala…
BONUS ISPOVEST:
MIRISALA JE TAKO OMAMLJUJUĆE: Već uveliko natopljene gaćice bile su orošene sokovima po rubovima,jedva su je prekrivale, nabubrelu, sočnu, prelepu…
Jedno drugom smo se zakleli da ćemo, kada se budemo susreli prvog sledećeg, upravo predstojećeg puta, biti strpljivi. Da ćemo uzimati jedno drugo nežno, lagano, mazno, usporeno. Da ćemo smišljeno, planski biti samosvesni, kontrolisati se, ne dopustiti da, ponovo, preovlada ono animalno u nama, oboma i da se nećemo ponovo baciti jedno na drugo kao izgladnele zveri.
Ovoga puta moralo je biti tako. Bili smo rešeni i ubeđeni u to. Želeli smo tako oboje, najiskrenije. Bez obzira na celokupni, sada već trocifreni, broj dana od našeg poslednjeg susreta. Bez obzira na svu strast koja je potpuna i tako lepa i bestidna, još od prvog momenta, od prve reči, prvog pogleda, prve smelosti da se otvoreno prizna. Bez obzira na nebrojena on-line maženja, masturbiranja, posmatranja, grčevita svršavanja sa samo jednom putanjom u glavi – da se konačno ponovo spojimo, utonemo jedno u drugo, utisnemo tragove na telima. Bez obzira na sve to nedostajanje, žudnju za seksom i strast, ovoga puta žudeli smo za nežnošću. Za laganim dodirima, gubljenjem u pogledima, vremenom koje stoji. Toliko zaljubljeni, toliko željni, toliko prožeti jedno drugim, pristali bismo čak i samo na to, na puko vreme bez uplitanja ikakve radnje u datu scenu.
Ona je žudela za time da me upija pogledom, da se topi od topline mog osmeha, mog često blentavog zaljubljenog oka, da je celu obuzima moj glas. Žudela za tananim dodirima, jagodicama prstiju, vrhom nosa, ramenom, kolenom, obrazom, drhtavim usnama. Da se samo čvrsto pripije uz mene, obgrli me oko struka, pritisne dlanovima moja leđa, ćutke sluša kako dišem, kako srce bije…zbog nje. Želela da je mazim, dodirujem, da se uvija pod mojim prstima, dlanovima, da odlaže, iščekuje, neopisivo slatka dok pokušava da ostane pribrana i naoko nedotaknuta mojim sveobuhvatnim doticanjima.
Ja sam žudeo za njom. Jednostavno za njom, potpunom njom. Za njenim prisustvom, njenim mirisom, za mojim opčinjenim pogledom na svu lepotu kojom tako nenapadno sija. U umu sam često proživljavao scenu kako sedi u mom krilu, postrance, obučena, kako me beskrajno grli svojim rukama oko vrata, kako me golica rasuta kosa, kako osetim njen dah na svom, kako nam se usne i zubi nežno susreću, jezici široko i opušteno prepliću, kako udišem njen vrat, kako me ispunjava njeno celokupno biće.
Od lifta do stana stiskali smo se u hodniku sa komšinicom, starijom gospođom, i njenom unukom. Koračala je ispred mene, tako lako, tako na pogled bezbrižno. A znao sam da iznutra gori. Da joj kolena klecaju, da grudi hoće da puknu, da joj se grlo suši i da sporadično gubi dah, zajapurena u licu. Ja sam delovao poprilično staloženo, osmehom se ljubazno opraštao sa komšinicom. Shvatio sam da nije sve baš tako po tome što mi je bila potrebna čitava večnost da ubacim ključ u bravu, čini mi se krajnje glupu, nelogičnu i premalu. Ona je premeštala svoju perce laku težinu sa noge na nogu, sa strane posmatrano skoro pa neprimetno stiskajući i trljajući svoje butine jednu o drugu.
Jedva sam uspeo da zaključam vrata za nama.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
