Otputovala sam sama na Zlatibor. Iznajmila sam stan na trećem spratu sa terasom. Nakon šetnje vratila sam se u stan. Još uvek je sunce bilo jako i obasjavalo moju terasu. Napravila sam sebi hladnu nes kafu, uzela sam svoje cigare i pikslu i izašla na terasu da je pijuckam i uživam u letnjem zlatiborskom suncu. Sedela sam za stolom a sunce me opijalo. Ustala sam i uzela veliki prekrivač sa kreveta i stavila ga na pod terase. Skinula sam sve sa sebe i gola legla da se sunčam.
Mislila sam nema ko da me vidi. Turisti su na bazenu, meštani na poslu, a uostalom treći sam sprat, jedino ako je neko kući iz susedne zgrade može da me vidi. Svi su prozori zatvoreni i pomislila sam da sam slobodna. Ležala sam dugo i čitala knjigu koju sam ponela da mi prekrati vreme boravka u samoći. Nakon nekog vremena sa čula da nego doziva:
– Komšinice, uživate? I ja, u pogledu. Slobodno nastavite da se sunčate, ne smeta mi ni malo, čak naprotiv.
Nasmejala sam se komšiji sa trećeg sprata susedne zgrade i mahnula. Skrenula sam pogled ka svojoj knjizi, kad sam ga ponovo čula:
– Kada vam dosadi sunčanje, izvolite na kafu, ili ću ja rado doći kod vas.
– Važi – odgovorila sam u i zapalila cigaru.
Ponovo sam nastavila da čitam, ali mi reči nisu ostajale u glavi. Misli su mi išle u komšiluk. Ustala sam i otišla do kuhinje da popijem malo vode, bilo je baš toplo. Vratila sam se na svoje mesto i pogledala ka terasi odakle su malopre dopirale reči koje mi još uvek zvone u glavi. Pomislila sam da je komšija ili zaspao ili negde otišao. Otvorila sam knjigu na strani na kojoj sam malopre zastala. Taman mi je pogled uhvatio red gde sam stala sa čitanjem, čuh zvono na vratima. Pomislila sam da dele neke letke ili da je greška i baš me mrzelo da ustajem. Ponovo zvono. Besno sam ustala i ogrnula neku tanku letnju haljinicu. Otvaram vrata.
– Dobar dan komšinice, ne smetam?
Poznat glas. Komšija od prekoputa.
– Ne, ne. Dobar dan. Izvolite.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
