Udala sam se prije godinu dana, TRUDNA SAM i vjerujte da ne znam ko je otac, moj muž ili moj svekar, otac mog muža. Grozno, živim pakao koji nisam mogla ni da zamislim. Čim ujutro moj muž ode na posao, svekar dođe i to traje i traje.
Zlostavlja me na razne načine, bukalno sam njegova robinja tih 8,9 sati koliko mog muža nema kući. Međutim kada sam pomislila da ne može ništa gore da mi se desi, juče je moj svekar sa sobom doveo dvojicu prijatelja… GROZNO, ne znam kako sam preživjela jučerašnji dan i plašim se nečega sličnog. DIVLJACI… Muž kada je došao sa posla primjetio je da sam iscrpljena, čak je predlagao da me vodi na hitnu, da me pregledaju, plaši se za mene da nisam nešto bolesna, pogotovo kažem trudna sam i tako to…
Grozno, grozno, grozno… ne znam šta da radim, kako da se isčupam iz ovog pakla. Da kažem niko mi neće vjerovati
BONUS ISPOVEST:
Došao mi kao poručen posle duge apstinencije: NISAM MOGLA DA SE OBUZDAM, A ON MLAD, LEP, ČVRST…
Moj muž, Nikola, umro je iznenada, mlad, tek uzeo četrdesetu. Ostala sam udovica sa trideset i četiri godine, bez dece, sama u pustoj velikoj kući u samom centru malog grada.
Trebalo mi je desetak dana da shvatim šta sam sve izgubila i još ceo mesec dana da isplačem reku suza, ali ne i iskrenu tugu za izgubljenom ljubavlju.
Posle četrdesetodnevnog parastosa, kada su se svi, i rođaci i prijatelji razišli, kada sam ostala sama u našoj sobi, u našem velikom toplom krevetu prvi put sam shvatila da mi ludački, neizdrživo nedostaje Nikolin tako čvrst i skladan kurac!
Tako sam ga odjednom želela, kao nikada pre: vrtela sam se po krevetu ukrućenih bradavica, podatna, mokra, željna dobre jebačine koju je znao da mi često priredi. Nažalost, samo želja, samo vatra i strast koja bukti i koju ne mogu da ugasim iako se prvo stidljivo, a onda žestoko uvijam, grčim po krevetu, mazim, trpam prste u mokru picu. Trajalo je to celu noć, jecala sam, glasno plakala, dozivala mog Nikolu, molila ga da mi oprosti na ovoj ludoj želji, drkala se do besvesti, dolazila na milimetar od onog talasa kada vrišteći svršavam, ali uzalud – nešto bi me preseklo, ohladilo, pa sve iz početka.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
