– Kad ću ponovo da te vidim? Može večeras?
– Neće moći, matori me vode u goste. Ko zna kada ću se vratiti.
Jovan je bučno negodovao. Kita mu je ponovo rasla. Matori momak je imao jaka pluća, i očigledno bi mogao još koji put, ali Jeleni je bilo dosta. Prekorači ga i odšeta. Dok je nestajala u zelenišu žbunja i drveća, okrenu se i baci Jovanu poljubac. Jovan se ubrzo pridigao i otišao na drugu stranu, ostavljjući me samog sa burnim mislima. Ceo dan sam potom prespavao. Borio se sa snovima, k’o sa životom. Budio sam se često obliven znojem, a potom opet padao u san. Negde oko 20 časova, baba Marica me pozva.
– Joj sine, dođi da vidiš ko ti je došao.
Dobar razlog da napokon ustanem iz kreveta. U prostranoj sobi u kojoj su baba i deda dočekivali goste za slavu, stajali su Milojevići, sa sve Jelenom u sredini. Uzgredno pozdravljanje, ona prosta šablonska pitanja i neizbežni pogledi. Jelena se smeškala, pričajući živo o svojoj prvoj godini studija. Nisam ni čuo kad se priča okrenula na mene. Baba Marica me naravno sramotila. Pričala je kako sam kao klinac krao kruške od deda Vasilija i kako me je njegov pas Šaronja dobro potegao za zadnjicu. Dok su se matorci zabavljali, Jelena zatraži album sa slikama. Nekada smo se kao deca slikali zajedno. I ja sam bio radoznao da ih ponovo vidim. Krenusmo u sobu na spratu. Pustio sam je da ide napred. Znao sam da će me hipnotisati onim njenim dupencetom kako se njiše ispred mene. Listali smo album, i smejali se njenim kikama k’o u čobanice, i mojim kvrgavim kolenima. Nismo imali više od 6 godina na tim slikama. Sretno vreme. Pričala mi je kako je na studijama, kako j!
e studentski život sjajan. Kako ima dečka koji je apsolvent, i sjajan student. Neki mi đavo nije dao da držim jezik za zubima, pa mi izlete.
– Pa šta onda radiš sa Jovanom?
Prvo zsatade u neverici, a potom joj se usne razvukoše u veliki smešak.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
