Ne da je bila pijana, nego se uletvila do kraja. Verovatno sam joj i ja izgledao k’o Bred Pit. A da se ja pitam, onog bolesnika što je konstruisao juga, treba komišijski pretući na sred Terazija. Polomih se nameštajući se pored nje. Zatvorih vrata i nastade mrak. Ko bi rekao, ono svetlo u jugiću još radi!
– ‘Ej, gde si nestao, sad ne mogu da te vidim.
– Pa to i jeste cilj, ovde i treba da bude mračno. Nećeš valjda da svi gledaju šta to radimo?
– A šta mi to radimo?
– Sve ono što hoćeš. Malecka je polako dolazila sebi.
– Ti si se baš žestoko napila. Jesu li ti ono matorci pored tebe?
– Jesu, a što pitaš?
– Oni se ne bune zbog toga?
– Šta imaju i da se bune kad nemaju pojma. Celo veče pijem bambus i đus-vodku.
Oni gledaju u gornji kraj, a ja dolivam. Kad bi se nasmejala, osvetljavala bi celog jugića onim svojim belim zubima.
– Hajde reci mi opet, šta mi to ovde radimo?
Umesto da joj odgovorim, privukoh je snažno i poljubih. Na moje iznenađenje, ne da se nije bunila, već navali lavovski na mene. Vodila je igru. Grickala mi je usne, a prstima prolazila kroz kosu. Bombica, prava bombica. Dugo me je ljubila. Puštao sam rukama na volju. Šarao sam svuda po tom čvrstom telu.
ČITAJ DALJE NA SLEDEĆOJ STRANICI >>>>
